Čežnja je neobična sila,nosi u sebi nešto divlje i neukrotivo, a istovremeno tiho i uporno prisustvo koje obuzima moje biće. Već dugo čeznem za nečim, možda ni sam ne znam za čim, a ta čežnja postaje dio mene do te mjere da sam zavolio taj osjećaj. Kao da sam se stopio s njom, i u njoj našao novi identitet. Gotovo da ne želim doći do cilja, do tog nečega, jer se plašim što će ostati od mene kada ona nestane.
Osjećam, duboko u sebi, da je čežnja istovremeno i bol. Ona je ta tanka, neprestana linija nelagodnosti koja obuhvaća svaki trenutak mog postojanja. Ali ta bol, taj tihi ubod, nosi sa sobom neku vrstu slatkoće. Neobično je to što čovjek može da se navikne na bol, da ga prihvati kao dio svog života. Možda je to strah – strah da je to što želim nedostižno ili nedovoljno vrijedno da ispuni ovu provaliju koju je čežnja otvorila u meni.
Što ako, kad jednom dođem do tog nečega, otkrijem da nije dostojno ljubavi i energije koju sam uložio u čekanje, u maštanje? Što ako me ostavi praznog, ogoljenog, lišenog smisla koji sam godinama gradio oko same čežnje? Da li je bolje nikada ne stići na cilj, nego izgubiti ono što me sada pokreće?
Ona je tu da me slomi, ali i da mi pokaže tko sam zapravo.I što me više poražava, to više otkrivam svoje pravo lice. Lice onoga koji neprestano traži, ali se možda plašim da zaista pronađem,ono što tražim.
U ljubavi, čežnja je prokletstvo. Ona me veže za nešto ili nekoga, ali u tom vezivanju stvara i distancu, onaj jaz između onoga što želim i onoga što imam. Ljubav bi trebala da bude ispunjenje, ali ponekad se čini da ona samo produbljuje našu glad, našu potrebu. I tako postajemo zarobljenici vlastite čežnje.
Prokleti smo, kažem sebi. Ali možda je upravo to prokletstvo ono što nas čini živima. Čežnja me boli, ali me i oblikuje.
Matija Gerić
Komentari
Ostavi trag ispod teksta.
Učitavam komentare…