Uskrs iza vrata

Ne počinje zvonima.

Počinje tamo gdje si već zatvorio vrata u sebi i onda ih, bez pravog razloga, ipak malo odškrineš.

Ne zato što si spreman.
Nego zato što više ne možeš nositi sve sam.

Uskrs nije trenutak kad sve postane dobro.

To je trenutak kad prestaneš braniti ono mekano u sebi.
Kad odlučiš ne pobijediti, nego prići.
Kad oprost više nije gesta, nego jedini način da nešto u tebi ne istrune.

I tada se dogodi nešto što nema ime.

Ne veliko.
Ne sveto.

Nego stvarno.

Iz potrebe da ipak još jednom pokušaš disati dublje nego što možeš.

I u tom dahu, koji zapne, pa ipak prođe,
stane netko drugi.

Bez velikih riječi.
Bez sigurnosti.

Ali ostane.

I to je dovoljno da sutra više ne izgleda isto.

Sretan Uskrs.

Karlo i Matija Gerić